Gnezdo

Toplije od gnezda u orla i laste; Vetar otme granu ili vlakno trave, A, ko cvet džinovski, ono ipak raste. Sve mu mirne zvezde svetle kad se smrkne, I puno je sunca, kao čaša vina; Zmija na po puta zastane da crkne, Držeć mrtvi pogled put naših visina. U gnezdu će biti sve ćutanje šuma, I sve pesme reka u jutru kad sviću, I Sav strasni miris s rascvetanih huma – Dokle zlatno perje raste mome tiću. Pletem svoje gnezdo visoko nad vama, A još niko ne zna mesto toga gnezda – Ono ide kao što nad obalama Putuje u nebu izgubljena zvezda. I po mirnom putu od mene do Boga, Ide čudno gnezdo, kao bajka gola; A svi zvuci otud što dopru do koga, To je glas još nikad nečuvenog bola.