Pesma tišine

Zborim ti nestaloj, dok žalosno plavi Mrtvi sjaj mesečev na planinskoj rti. Ti si još uza me: vrata su ljubavi Uvek otvorena, kao vrata smrti. Reči neslušane, vi lepote čiste, Istine u zračnom neporočnom ruhu! Reči u samoći očajanja, vi ste Setni govor s Bogom, njegov glas u duhu. Iz smrti u život neprekidno hodiš: Za moj san umrla, živiš u mom bolu; Mreš u mojoj veri, u sumnji se rodiš; Bednu, u suzi mi ja te spazim holu! Iz mog blagoslova prešla si u kletvu, I bol odricanja: tvoj vek uvek traje… Večno seme peva svoju večnu žetvu, Ljubav se zariče i kada se kaje. Tako se obnavljaš večna, nesavladna, I novorođena u mojoj samoći… Dok zvučni sutoni padaju i hladna Svetlost prvih zvezda, ti se tkaš od noći.