Poznanstvo

Kada je poznah, nebo beše mutno, Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem; Jesenje vode šumile zloslutno, I sve očajno žurilo za mrenjem. I mladost moja nije više znala Za dane strasti i trzanja njina: U moju dušu njena sen je pala, Bleda i hladna, kao mesečina. Glas njezin beše kô muzika tuge: I zato mišljah, u slušanju mnogom, Samo na prošlost, na jeseni duge, Na hladna neba, i na tužna zbogom. Poljubac njezin beše tih i ledan, Mramorni poljub; a kosa joj plava Odisala je setan miris jedan Bokora ruža koji docvetava. I mnogo puta, u jutra, bez moći, Prenem se kao iz olovnih uza: Ja ne znam šta sam snevao te noći, Ali mi oči mutne, pune suza.