Selo

Vitorog se mesec zapleo u granju Starih kestenova; noć svetla i plava. Kô nemirna Savest što prvi put spava, Tako spava more u nemom blistanju. Čempresova šuma bdije; mesec na nju Sipa svoje hladno srebro; odsijava Modro letnje inje sa visokih trava. Zatim krik. To kriknu buljina na panju. Ribarsko seoce poleglo na stenu, I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu Jedva se nazire, kô kroz uspomenu. Sve je utonulo u tišinu večnu. Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko Izbija časovnik kog ne čuje niko. (Pisano u Parizu, Ženevi, Sofiji i Atini 1900–1923.)