Tajna

Kad minu mesec žut za kosama, Tada s nebeskih Crnih ledina Kao kap pade ta reč jedina: Tad pojmih šta je moja osama. . . I pojmih, kao otet čarima, Šta znači strah moj među stvarima. Razvije jutro kao plamene, Hiljadu belih krila po moru, A svetlom zemljom prospe znamene, I reči svud po belom mramoru. Tad su, pred tajnom što je morila, Sva usta stvari progovorila. Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje, Slušam sve tvoje sjajne glasove; A čekam kad sve mineš putanje Poljem kroz naše svetle klasove, Kraj puta k meni atomu skrivenom, Da priđeš u te časove: I osloviš me pravim imenom.