Zalazak sunca

Još bakreno nebo raspaljeno sija, sva reka krvava od večernjeg žara; Još podmukli požar kao da izbija iza Crne šume starih četinara. Negde u daljini čuje se da hukti vodenički točak promuknutim glasom; Dim i plamen žderu nebo koje bukti, a vodeno cveće spava nad talasom. Opet jedno veče… I meni se čini da negde daleko, preko triju mora, pri zalasku sunca u prvoj tišini, u blistavoj senci smaragdovih Gora – bleda, kao čežnja, nepoznata žena, s krunom i u sjaju, sedi, misleć na me… teška je, beskrajna, večna tuga njena na domaku noći, tišine i tame. Pred vrtovima okean se pruža, razleće se modro jato galebova; Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža šumori vetar tužnu pesmu snova. Uprtih zenica prema nebu zlatnom, dva giganta Sfinksa tu stražare tako, dokle ona plače; a za morskim platnom, iznemoglo sunce zalazi, polako. I ja kome ne zna imena ni lica, sve sam njene misli ispunio sade. Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica… Kao smrt su verne ljubavi bez nade! Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, ni da moje srce sve to laže sebi, jer ja bih tad plakô, ja bih večno plakô, i nikad se više utešio ne bi.