Zašto?

K’o pobožni Braman što sa stahom čuva Urnu, što prah dragih pokojnika krije, Bezbožnička ruka da je ne razbije, I svešteni pep’o vetar ne razduva – Muzo! zašto i mi ne čuvasmo tako Srce sa pepelom pokojnika mili’? Niko ne bi znao da smo tužni bili, Da si ti jecala, a ja da sam plak’o! Jer kako je sveta i čedna beskrajno Tuga što se nikad nije rečju rekla, Što je samo tiho u suzu potekla, U bledilu lica javljala se tajno; Kako li je srećna duša koja znade Biti svijet za se, k’o zvezda nebeska, Bačena u svemir što samotno bleska, Dok svetova kraj nje blude milijarde; I mora svetlosti sjaju i trepere, Vek za vekom tone kroz prostranstva sjajna, A njen bol i život ostali su tajna Za beskrajni prostor i večite sfere! K’o grob siromaha, grob bez istorije, Kog u svetom miru oskvrnila nije Ni bezbožna grdnja ni bestidna hvala! I ceneć’ značenje svojih svetih muka, Bez lire, bez glasa, ispovesti tvoje, Zašto nisi srce progutala svoje, Kao Belerofon, Gordo, bez jauka!