Pesma o maksimu

Kad je Maksim čuvo stado, premišljo je vrlo rado o pričama starih baka, o četama vilenjaka. Bilo podne tiho, nemo, Maksim seo pa zadremo, najedanput, nuto čuda, skoči neki starac s duda. Na starcu je bilo džube od šalimse svetle čoje; seda brada do kolena od varamte bele boje. Im’o j’ krila ko u raka, a rogove ko u miša, — oko pasa crven pojas od zelena nevidiša. U ruci mu zlatan kovčeg, tvrdo zlato (sve se giba), — on Maksimu poče zborit tako glasno kao riba: „Oj, Maksime, čedo moje, il’ unuče, — šta li si mi, preni skokom, skoči okom, pa kovčežić ovaj primi! U kovčegu laždipaždi amajlija bilbiliti, — ko pročita šta j’ u njemu doveka će srećan biti!“ Maksim prima, starac daje uzdišući: iha-haj! Ko mi i sad još veruje, neka čita pesmi kraj. Kad otvori Maksim kovčeg, od miline Sav pretrnu, jer tu nađe hartijicu, tako belu, čisto Crnu. Hartija je bila mala, jedva veća od tri hvata, na hartiji behu slova od mokroga suvog zlata. E, sad samo nek pročita, pa je srećan, — ali jao! Još jedanput, dvaput jao! — Maksim nije čitat znao! Ja bih sada mog’o svršit’ ovu pesmu šalozbiljnu, jer je pesma stigla metu, onu metu kuda ciljnu. Al’ još vidim onog starca gde se ceri iza luga, — ko god danas čitat ne zna, tom se svaki đavo ruga.