Dužde se ženi

Iz mora nikli dvorovi beli. Čim su se tako divno popeli? Jesu l’ ih vali sobom izneli, lice im vodom umili slanom, il’ ih je sunce umilo danom? Ni voda vlagom, ni sunce sušom, Venecija je dahnula dušom: prošla je bolest večita, duga, prošla je skoro morija, kuga. Đemija plovi bogata, zlatna, u more stere vezena platna, more se pred njom veselo peni: Dužde se ženi. Al’ ne ženi se ko drugi ljudi: Careva ćerka čeka i žudi prosilac da joj okiti grudi divotom svega istočnog blaga, pa da mu bude nevesta draga; al’ dužde na nju ne svrće traga, ni lav mu na nju ne miče krila: Duždeva neva, duždeva snaga, carica samo krilatih sila, Morska je vila. Nevesta čeka u svojoj slavi, iz oka vlažnog duša se plavi, u njoj se dužde milinom davi, nazire biser, divote sluti što su joj njima kićeni skuti; a neva širi naručja meka, valovite grudi ga čeka. — Razastri, nevo, duvak ti beli što su ga vali, deveri mali, penom ispleli, tebi prideli, dužde ti prsten natiče velji! — Venčani prsten potonu na dno, varnicom more kresnulo hladno, s miline sušte neva se užde: Venčô se dužde. — „Veseli da ste, kićeni svati! Ovu će slavu vekovi znati: U slavu moje neveste divne, u spomen spasa od kuge kivne, crkvu ću dići nebeska krasa na ime sveto matere Spasa.“ — Gospoda ćute, pogledom mute, al’ ipak zbore glave pognute: „Tvoja je, dužde, uvek starija: Neka se diže Santa Maria della Salute !“ — „Neka se diže, neka se diže!“ Samo je jedan pognuo niže prosedu glavu; dužde ga pita: „Kamo se, kneže, misô ti skita?“ Starac mu zbori: „Mučno je, dužde, starijem reći istine sušte; briga mi velja veselje muti: kako ćeš dići zadužbinu ti? Sve smo livanske srezali kedre da podignemo dvore ti vedre, pa otkud, dužde, briga je prva, naći osnovu drva? otkuda drva, otkud kolaca, domu molaca?“ Al’ oko šajke diže se more, valovi duždu šapuću, zbore: „Što će ti stabla daljnoga kedra? Drugu ti hranu trebaju nedra: Bliže se diže jedna mi druga što mi se navek nizini ruga; šume joj divne oglavlje rese, u pakost tonem kad ih zatrese, jedom bi suhim sebe popila kako me ljuti Zagorka vila! Al’ kosa njena opasti mora, ogolit vila slovenskih Gora! Ču li me, vojno, nevesta prosi: Hram nek se diže na njenoj kosi, sreži je, skosi!“ „Neka ti bude! Ne treba kedra! Drešite šajke, sterite jedra, sekire britke dižite Gore, nek pada dublje slovenske Gore!“ — Šajke se dreše, jedra im pupe, nose ih grudi duždeve ljube; stigoše šajke, sekira zveknu, jaukom silnim Gora odjeknu, divovi Gorski, večiti dubi, padaju u čast duždevoj ljubi, padaju s brda, padaju s dola, sa dubom jela, s borom topola: Gora je gola. Po goloj Gori sam sever duše. Od zimne vlage, od letnje suše, goli sin Gorin, željan slobode, il’ vodi pade, il’ kopnom ode. Sa vernim nožem, sa diljkom dugom bori se jedan sa turskom kugom; a drugi sinak Zagorke majke po moru goni duždeve šajke, po moru goni, u more roni, u tuđu službu, tužan, potoni, duždevu poznu natrašku kivan, sveti se sinak junačan, divan, oružjem tuđim, u tuđu slavu, ali krvniku zadaje stravu: Bije na Visu oklop-aveti, Majku si sveti. Al’ ima l’ slave rođenom robu? U pregalačkom, čilome dobu sloboda samo sramotu pere, sloboda dela, slova i vere; njome je samo krv prolivena junačke braće blagoslovena, njome se stare vidaju rane, njom će i robu sunce da grane, njome se davna osveta sveti, njome se ravne kršne vrleti do rodna polja, do sinja mora, njome se diči slava nam skora, Crna ni Gora. S oglavlja bujnog primorke divne stresô je zamah sekire kivne semenje zrelo. Severni vetri poneli su ga na zračni nedri, prosuli su ga po Crnoj Gori. Iz tog semenja nikoše bori; al’ nisu bori što dužde mori, već junak živi, živ da se bori. A ponajdraže vilino seme s Njeguša diže do neba teme, s visine svoje prostire grane, sve bi da srpske zakrili strane narodni prvak, miljenik vila, krševa Crnih gospodar beli, velikom dobu natražak veli malog Danila. Nikšić se predô. S nikšićka polja novog mu cara prenosi volja do krajnih Gora, do mora sinja, do Plava ravnog i do Gusinja, do tvrdog Bara, šeher Ulcinja. More je puklo. Vila se budi, valovite joj predišu grudi, bunovnim okom u čudo gleda gde divan Junak na konja seda; konjica belog u more goni: „Pomorko vilo, negdanja srdo, ti, ljubo, znamenje tvrdo: Iz krvnog roja svetog mi boja slazim u krilo slanog ti spoja, njime da sperem jada nam dvoja, — Moja si, moja!“ Da li potonô sunčani žare, u izdisaju poslednja gleda, po moru piše dugine šare? Ili se vila zažari bleda, procveta licem, očima sinu, osmejkujuć se Gorinom sinu? Vila se smeši blažena lica. Al’ Crno jato od oklopnica, kivnih mu sreći, junaku preti, da će mu ljubu silom oteti. Vila se njima grohotom smeje, pobratim juže po moru veje, valovite joj pomiče skute, kô ljuske baca đemije ljute, oklopnice su morem posute. — Vila se smeši; skrovitom lukom junaka traži penastom rukom, gladi ga rukom, zbori mu mukom: „Ne boj se, dragi, evo ti žene, „ne boj se, vojno, evo ti mene, Anadjomene!“ 1878.