Ej, ropski svete

kuda ću pobeći s obraza tvoga, s obraza tvoga trpežljivoga? Da propadnem u zemlju od ljute sramote sa tvoje grehote? Il’ u nebo da skačem? U nebo? Ta tu je tek najropskije blaženstvo blaženih robova, najveća samovolja – Bog! A nebo? Nebo je samo ugnuta stopa gospoda boga, njome da zgnječi samrtnog roba do poslednjeg droba. A što se diglo tako visoko, to bi da vidi, pa da uživa kako se roblje previja, kida. Ej, ropski svete, pod otim nebom! ej, zvezdice sjajne, štrecavi žuljevi na božjoj stopi! Valjda kroz vas probi cikut i vapaj mučenički, pa kroz svako tako prociknuto mesto proviru zraci božje milosti tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji kolajne dele, kolajne sjajne i reči lepe tebi, ropski svete!