Među zvezdama

U po noći preveseljke, sa netrenke gerevenke, zagrejan se digoh doma. Na ulici nema sveta, samo što po snegu šeta jedna moma. Odelo je snežno, belo, na brežne joj palo grudi, sneg od jeda čisto studi; uzalud mu Mesečina svetlo čelo živo ljubi, on škripuće beli zubi, gledajući kako strukom, kako belom, mekom rukom, kako malom, lakom nogom, a kamo li licem, okom, ta ponoćna divna java Mesečinu nadasjava. Kad sne, škripi zubma belim, a da šta ću ja da velim, u po noći preveseljke, sa netrenke terevenke? „Gospođice, dobro veče!“ Želja moja curi reče: „Na toj zimi, lele meni, Tako lako odeveni! Evo moje šube Crne da vas malo zaogrne!“ — Dotaknuh se, zagrlih je, ma’nito mi srce bije, u žestini i zanosu već osećam bujnu kosu što se po mom licu prosu, mirisi mi obasuše svak’ zadisak željne duše. Zagrli me, dah mi stesni; al’ očiju pogled njez’ni’ nagon uzda, zanos trezni; iz njega mi mis’o sine: „Majko!“ — „Sine!“ odzovu se usta njena, a iz belih, iz ramena ponikoše bela krila: to je bila — moja vila. — Lepirica kao bela kad bi sobom cvet ponela da ga visa spase velja od zemljina, od uvelja : tako vila pone mene u prostore vaseljenje; te nebeskom Lik lepiru leti s cvetom po svemiru, po sve širu, po sve etiru. Iza sna se teškog prenu’. Mrak je. Gde sam? — Al’ na tremu muklim tutnjom odgovara šetalica gluhog doba, navila je kivna zloba, te se nikad ne odmara: koračanje mog stražara. Al’ me ljuto boli glava — posle onih svetlih snova, onih divnih vitezova, onih slika, onih slava — ova java! Nemojte me pitat’ sade, da vam pričam stare jade, stare jade, nove nade, što ih naša zvezda znade; već pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i sasuši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade zaveštala; a kad guslar po njim gudi, iz javora jade budi, iz tamnice jadi lete da se braća jada sete, da se sete, da ih svete! — Ja vam ne znam reći više, dok ne prođe ova java, što mi sada dodijava, te se mojih snova setim, il’ dok opet — ne poletim.