Oprosti mi…

Pritegnu me teret tuge, nad tobom sam mor`o da se nagnem, rukom da se taknem tvoje ruke; al` ti se svetiš, svete moj, pretrnu mi ruka u tvojoj, i da kaje svoje grehe u tvojojzi nestade je, nikad više vitim perom da zapiše, da se maši za mač britak- nikad- nikad! Oprosti mi! Oprosti mi oku mome, oku mome željanome, što ti upi sunce, tvoje lice; al` to lice, osvetniče, sazeglo mi oba oka, da ne vidim ništa od neba visoka do pusta zemljišta- ništa- ništa! Oprosti mi!Oh, oprosti! Oprosti mi reči u milosti, što te moli` da mi vratiš što me boli, da mi vratiš moju ruku, da mi moje vratiš oči, pored sunca da nisam u noći, pod melemom da ne trpim muku; moje krvi ust`ma mi se pope oh, skini ga, nemoj da se tope u poljupci`, u slasti golemoj,- nemoj- nemoj! Što me gledaš? Hoj, ta sto me štediš? Pritisni me na grudi ozorene, odjedanput da izgori sve od mene, da sašuši- sat ostane štogod- da te svetu tuži! Bar toliko, da te čuti može,- mili bože! Tek iz tvojih usta pokajku da primi: oprosti mi!