Razgovor sa uvučenom srpskom zastavom u mađistratu novosadskom

Zastavo moja, zastavo trojna, Svijeno srce naroda bojna, Zar već u tvojim bojama spava Crvena krvca i krvca plava? O čemu snivaš kad se ne njijaš? Jel te rođeno koplje probolo, Te od beline rođene svijaš Samrtni pokrov na telo golo? Zastavo moja, zastavo trojna, Svijeno srce naroda bojna, O čemu snivaš? Da li se sećaš vekova davnih, Vekova davnih, časova slavnih, Šareni leptir kad si još bila, Po lepom vrtu srpske celine Proletajući s cveta na cvet? U suncu slave šar ti se krila Divno preliva, A ti počiva Na cvetnoj ruži dušanske sile Sisajuć iz nje zanos i svest. Slavan to beše srpski lepirak I srpskog vrta zanošljiv mirak, Slava se naša daleko čula, Čula je za nju istočnica bula, Čula je za nju, pa se dokrade, Pod jaglukom joj lepirak pade, Zanesen slavom od vrta svog. Bula mu krila rezati stade Na šarengaće za dilber-kade Mekog saraja padišinog. Da li se sećaš još i tih dana, Te Crne trage sramotnih rana Srezanim krilom stidljivo skrivaš? Zastavo moja, zastavo trojna, Svijeno srce naroda bojna, O čemu snivaš? Problagovala s’ u lakom sanu Sumornu zimu narodnog stida, Al’ već u tebi proleće granu, Sarajske čini sa tebe skida; Sunce slobode i krstov znače Mlada će krila da ti ozrače. I ti se prenu iz teške kobi, Čauru ropstva krilima probi, Polete suncu i krstu svetu. Al’, još u letu, Stade te piska, stade jauk. A usred mreže krstaš pauk: U prepredenoj golemoj mreži, Srpski lepirak – evo ga leži! Paučinom si sapet u krili’, Gmizavi pauk po tebi mili, Šeće se po tvom srcu strvenu, Sisa ti plavu krv i crvenu, A ti zar živiš, zar očekivaš? Zastavo moja, zastavo trojna, Svijeno srce naroda bojna, O čemu snivaš? Ako još ima krilatih snova Ispod okova, Oh, onda sanjaj oblake Crne Što će ih vreli juže da zgrne, Oblake Crne, oluje besne I munje kresne I grom i jek; Vihor da sapon raskine mreže, Tebe u vrte tvoje donese, Grom da sažeže Pauku vek. Il’ ako ne mo’š od sreće ružne Zamislit, druže, toplote južne, Bujice lužne, vihore kružne: A ti bar usni severne stege, Mećave, ciču, smetove, snege, Da krune pršte na čelu živu, Korice mrznu o sablju krivu, Na krvav porfir da zgrije krv! A kamol’ krvnik u plaštu sivu, A kamol’ pauk, a kamol’ crv! Pa nek i tvoje srce prehladni, Tek da te pauk ne jede gladni, Tek da mi nisi strvini strv!