U Sremu

Ubava Fruško, divoto moja, u tebi nema vrleti Gorostasnih, ti se ne namećeš ponosnom nebu, ne nudiš mu ljubavi tvoje pružajući mu gole, kamenite ruke u razbludi silovitoj; ti se smešiš, samo se smešiš. Kad je stvarao bog ovu zemlju, to punačko devojče, stvorenje u koga je srce oganj a telo kamen i voda, na tebi je, Fruško, prorezao lepojci toj čarobne usne: ti se smešiš, samo se smešiš. Taj osmejak pusti, kad ga je videlo nebo prvi put, čisto ga gledam de od milina rastvori grudi sjajne, de izli na tebe ljubavni blagoslov, najplemenitije pleme raja svoga, čedo ljubavi, anđela strasti: vino; čisto ga gledam de ti se hvali rajem, de ti ga nudi, taj oduzeti poklon bogovske ćudi, što sam u sebi trune, neviđen, neuživan i neblagosloven, de ti ga nudi, a ti se smešiš, samo se smešiš. A kad te ugleda usred raja ono staro drvo, sviju jabuka pramajka, prva svetiteljka, grešnica prva, otvori joj se rana pod onom jedinom otkinutom peteljkom i zatrese se. Stresoše se na tebe jabuke i u svaku rupicu obraščića tvojih pade po jedan zabranjen plod: u svaku dolinu tvoju pade po jedan namastir beli. Na usnama ti plodovi vise pa zar je i tebi zabranjen plod? — Ej! tantalski rode, Fruško tantalico! crvi ga jedu, avetni crvi, a ti? — a ti se smešiš, samo se smešiš. 1861.