Ruska poezija

Pesme izabrao i s ruskog prepevao Anđelko Zablaćanski ISSN 2334-9417 (Online) NADAHNUĆE Kad ne pokažemo čežnje jade, Ljubavi ne nađemo ni za groš, Papir je iscepan na komade I stihovi umiru na peru još. Smeju nam se slova, bol i tmine; Nadahnuća sasvim se izgube. Stisni zemlju pesnicom istine I cedi je kroz prste, kroz zube. Onda odjednom – sve ti procveta, Klija zrno duhovnosti silne, Anđeo te sa dva vesla sveta Povede do poetske širine. KAP Kroz dan bez svetlosti i maglu Kap se kotrlja na staklu. U pokisle cvetove kad uđe tama: Kap je Kolumbo sebi sama. I gle – na staklu nema traga – Gde si nestala kapljo draga? Razbij pločice starog kupatila, Uđi u umornu sobu Pometi svaki atom prašine; No, vazduh je ovde, opet isti, kô u grobu. Kristalni servisi neotpakovani – Zapečaćeni mrtvom tišinom. Na slikama – dedi i baki: Vlaga se šunja dužicom očnom. Kroz zablude lutaju generacije Među beskrvnim jelenima; A nema nikog da tuguje, Ni sveću da upali svojim korenima. I uvek biće novih pokolenja Lenjih da se sete prošlosti, predaka: Bez roda, bez plemena – majke i oca, Ljuljaće se kô klatno sred mraka. BUDI UZ MENE Budi uz mene kad svud okolo su hulje, Ne skrivaj pogled oštar kao mač. Ti i ja smo dve jagodaste pahulje, Mi smo nečujni anđeoski plač. Nismo tražili lagodu i nirvanu, Niti se nadasmo bajkama i sanjama. Ti i ja zagrljajem topimo mrzlinu, Zagrejani – nađosmo nas u nama. Život prođe ne tobože, ne uludo, Po lošem vremenu nebo je Crno, vlažno. Dve snežne jagode – imali smo se ludo – I jedno za drugog držali se snažno. Zimovke , te rumene kudilice Cvrkutale su do zore o nama, Kažu, neće zepsti ljupke jedrilice, Ako se ne posrebre injem i pahuljama! Beli biserak šaputao svetu celom, Toplinom reči zvao je proleće, Ljubav se veže srcem, ne sidrom, Naše sudbine zlo videti neće. Ljudi, budite voljeni i nežni, Iz duše pustite slobode vriske, Nek vas jagodasti plodovi snežni Poštede od golubice zimske. Sanjaru s ruskim očima, S težinom pšenice u obrvama, Sa svoja dva neba: Uzmi me u gustoj travi I obori poput ptice u jesen, Ptice kojoj je potreban let Do tvojih usana i ušiju. Zapali srce sunčanim vratnicama! Nećemo umreti na senokosu, Ni pod pljuskom užarenik kometa; I dugo, dugo, u samoj beskonačnosti: U pogledu će nam biti četiri različka. S ruskog prepevao Anđelko Zablaćanski O PESNIKINjI Marijana Valerijevna Solomko