Orfej

Tako su plivale: glava i lira U daljinu što uzmakom cveta. Lira je uveravala: mira! Usne su ponavljale: šteta! Od krvi — srebrn, od srebra — Krvav trag lijuć pun boja, Duž obamirućeg Hebra — Brate moj nežni, sestro moja! Katkad, u grču što ga tuga šalje, Hod se glave usporava. Al’ lira je uveravala: dalje! A usne za njom: avaj! Uzglavljem što u dalj se širi Sastavljene ko vencem sočnim — Ne teče li krv iz lire? Il’ iz kose srebro toči? Tako, stubama strmim poput lađe Rečnim tokom u kolevku talasa — Po struji. Tako — ka ostrvu gde slađe je no igde — kažu slavuji. Gde su ozareni ostaci glava? Reci slani vale — gde lira leži? Možda ih je seljanka gologlava Izvukla u mreži. Poroй, v toske neutolimoй, No lira uverяla: mimo! Sdvigaemыe kak vencom – Ne volosы li – serebrom? Tak, k ostrovu tomu, gde slaщe Čem gde-libo – lžet soloveй… Prostovolosoй lesbiяnki 1 dekabrя 1921