Priča o Svetom Savi

Kada je Sveti Sava išao po zemlji, Još pre svoga rođenja, Dok se zvao Rastko, Kao što ide i sada, Samo ga ne vidimo, A možda je to bilo i docnije. Krenuo je Savinim stopama, Ka Savinom izvoru Ka Savinom vrhu, Kuda i mi idemo, Jer drugog puta i nema. Kada je negde oko Savina dana, Naišao Savinom stranom, Napali su ga psi, Kao što i sad napadaju Svakoga ko se uputi Savinim tragovima. Putnik je najpre sastavio tri prsta, Kako je odredio da se i mi krstimo, Plašeći ih zakonom Od koga su još više pobesneli, A ni do danas nisu uzmaknuli. Onda se sagnuo da dohvati kamen, Ali kamenje beše zamrznuto, Svezano za zemlju studenim sindžirima, Jer beše jaka zima, Kao i ove godine, Kao uvek oko Savina dana. Već su raznosili Savina stopala, Savin kuk i Savin lakat, Po prodolima i jarugama zemlje Zbog koje je podeljen svet, Kad je Sveti otpasao mač usta, Jedino oružje koje je nosio, A koje je i nama ostavio, Govoreći ove reči: — Neka je prokleta zemlja u kojoj su Paščad puštena, a kamenje svezano. sindžir – lanac, okovi; prodo(l) – dolina, dubodolina, proseka, uvala SVETI SAVA – Priče, pesme, narodna predanja, legende…