Čežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne, U svetlosti skromnoj kandila i sveća, U čistoti duše moje, nekad jadne, Čitavu bujicu proletnjega cveća. U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja. Na oknima svetlim zablještaće boje U taj sveži trenut prvoga saznanja… Sve će biti lepše, sve draže i više, Noć koja se spušta, svet što mirno spava, Dugo mrtvo polje na kome miriše Kržljava i retka u busenju trava. I tako kraj cveća ostaćemo sami… — Proliće se tada, kao bujne kiše, Stidljivi šapati u blaženoj tami, I reči iz kojih proleće miriše…