Jefimija

I žena despota Uglješe, u miru, Daleko od sveta, puna verske tame, Veze svilen pokrov za dar manastiru. Pokraj nje se krve narodi i guše, Propadaju carstva, svet vaskolik cvili. Ona, večno sama, na zlatu i svili Veze strasne bole otmene joj duše. Vekovi su prošli i zaborav pada, A još ovaj narod kao nekad grca, I meni se čini da su naša srca U grudima tvojim kucala još tada, I u mučne čase narodnoga sloma, Kad svetlosti nema na vidiku celom, Ja se sećam tebe i tvojega doma, Despotice srpska s kaluđerskim velom! I osećam tada da, ko nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plamenom koje obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače…