Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka, Trenutak jedan – tek godinu dana. I rastavi nas naglo sudba preka, Bez uzdisaja, bez suza, bez rana. U svađi nam je proslo pola dana; U pomirenju mučnom pola noći. I bežao sam iz našeg stana, Tražeci mira u poljskoj samoći. No to je bilo kratko vreme; Pa postadosmo tuđi jedno drugom; I gledasmo se u ćutanju dugom, Tupo, k’o sito dete šećerleme. I tako sve je prošlo; i ja sada Ne mogu kleti nebo ni sudbinu, Il’ s pesnicama stisnutim, pun jada, Prokleti žene ili podlost njinu Pa ipak – da si samo katkad znala Veliki, kobni oganj duše ove, I silnu ljubav što nisti k’o hala Sve druge misli i nade i snove; – Pa ipak – da si samo katkad htela U zanosu, i sličnu mekoj svili, Da nađeš nežnu reč iz srca vrela – I mi bi možda dugo srećni bili A sad polako teče ovo vreme; Postasmo tako tuđi jedno drugom; I gledamo se u ćutanju dugom Tupo, k’o sito dete šećerleme.