Orhideja

Kad sam te vidô kraj mirisiih leja, U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda, S viticama gustim, s velom, i, ko zvezda, Na belom šeširu Crna orhideja, Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne, Šaptao je čežnju kroz mirisne grane, Dok poslednja rumen na zapadu gasne, I mir, mir svečani pada na sve strane. Ja za tobom iđah, i u jednom mahu, Slušajući tice i talase rečne, Ja osetih silno, u pobožnu strahu, Da je najzad došo čas ljubavi večne, Čas ljubavi prave, željene, i čedne, I sve što u duši mojoj beše časno, I dobro i nežno, ispod kore ledne Prenu se i živnu i zaklikta glasno. Ali ti ne rekoh ni „silno te ljubim“, Niti „dušo“, niti „oči moje sjajne“, Niti praznom rečju i pokretom grubim Zbrisah čedne draži nekazane tajne. Jer, ko snežna lava, u istome času Survaše se na me bol, tuga, i strava, Tajna strava koja u trenutku zasu Klice nove nade i života prava. I u čudnom strahu ja se pitah tada: Kakvo sudba sprema ispaštanje veće, I koliko treba nevolja i jada Da okajem ovaj čas nenadne oreće! I ne videh ništa. Ni daleke Gore Zabrađene tankim velom magle plave, Ni ritove mnoge što spokojno Gore Kraj obala mirnih nepomične Save. Ti prođe. — Uz pesmu sakrivenih gnezda, I tajanstven šumor žbunova i leja, Predznak duge bede, kao kobna zvezda Dizala se zlobna, Crna orhideja.