Serenada

I Sa tri svirača u Crnome plaštu, Sa šeširom na kom se pero vije, Uzev u pomoć istočnjačku maštu, Prikrašću se, ko lopov što se krije, Sa tri svirača u Crnome plaštu. I zaječaće setne violine U svežu noć, kroz baštu cveća punu, I kad kroz oblak bledi mesec sine Poviće cveće svoju rosnu krunu I zaječaće setne violine. O to će biti silna pesma, rada Da znaš šta nežna duša dragoj pruža, — Na usta moja pokuljaće tada Milosne reči i bokori ruža. Da, pesma moja biće moćna tada. Pesma mladosti, burna kao ona, Otmena, sveža, ponosna, i vrela, I silna kao mnogobrojna zvona Kad proslavljaju pobednika smela! Otmena, sveža, ponosna, i vrela. O kako će se zgranuti od čuda Dremljive ćifte i njihove žene Kad ih iz teškog, glupog sanka prene Svemoćna pesma što prodire svuda! O, kako će se zgranuti od čuda! Bednici jedni što nam ljubav krate, Naviknuti na otrcane fraze Kojima lažu svoje tašte maze Kasapski momci, kaplari, i ćate! Bednici jedni što nam ljubav krate! I zaječaće setne vijoline U svežu noć. I staće pesma ova. I kad, ko podsmeh na tu sreću taštu, Vesela zora na istoku sine, Sa tri svirača u Crnome plaštu Poći ću — da ti sutra dođem snova. II Zadrhtaše na stabljikama glatki Krinovi redom, i dušu mi bonu Preliše zraci mistični i slatki: Pojavila se draga na balkonu. Čula si pesmu, draga, al’ to nije Vesela pesma nekadašnjih dana … O da l’ osećaš da se u njoj krije Nesnosni zadah ustojalih rana? O da l’ razumeš, draga, strašnu bedu, I osećaš li nevidljive uze, Vidiš li kroz noć na licu mi bledu Krvave oči i stisnute suze? … III Perike bele, tinjoni, lepeza, I cipele od atlasa i svile, I krinoline razne pune veza, Krasne i sjajne nekada su bile, A danas vise u ormanu tamo Prljavi dronjci gde prašina pada, I kad ih vidim, ja začujem tada Menuet ljupki od Filipa Ramo. Al’ avaj! pesma zalud pokušava Da vrati čari starinskoga doba; Dubokim sankom prošlost ova spava, I poređani stoje grob do groba. Tako se sveti priroda, i tako Najlepši san u sitni prah pretvara: Od nekadašnjeg raja biva pakô, Od krinoline sjajne, krpa stara. Tako sam i ja evo već tri noći Blažen i bujan, dok se pesme hore, U muzici, u cveću, i samoći. Sisao sreću sve do same zore. Ali će, draga, drugo vreme doći I ostaće mi, kad dan jedan grane, Od te blažene i čedne tri noći Tri razjapljene, ko noć Crne, rane…