Naša elegija

Ne boli nas. Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja? Marko se gadi buđenja i zore, grobovi ćute, ne zbore, u nebo diže naš prezriv osmeh roblja. Nećemo ni pobedu ni sjaj. Da nam ponude raj, sve zvezde sa neba skinu. Da nas zagrle koji nas more, i njina zemlja sva izgore, i kleknu pred nas u prašinu. da nam svi ruke ljube, i kliču i krune meću, i opet zatrube trube, cveće i čast i sreću. Mi više tome ne verujemo, nit išta na svetu poštujemo. Ništa željno ne očekujemo, mi ništa ne oplakujemo. Nama je dobro. Prokleta pobeda i oduševljenje. Da živi mržnja smrt prezrenje.