Samoća

Sve dok si strasna i bludna, ma luda i gadna i čudna, sa telom starim i sedim, il’ pupovima zavijenim belim: ja te grlim osmehom bledim i branim. Ja te želim. Ruke mi drhte, ko suve grane, sa kojih nebo jabuke pobra. Ja ih pružam klecajući ulicama malim, tebi, prošla u svili ili krpi, za san si dobra. Samo kad me prošlosti sećaš, i nešto novo i bolje obećaš, rajske mi tajne nepoznate kažeš: da hoćeš ko sestra bratu da mi pomogneš… Na mom se licu sve ugasi, i đavo se javi u jednoj grimasi, što se smeje i gadi.