Možda bih mnogo htela

Da mi se podsmeju pakosne reči neke Da parčiće smeha za mnom Razbije prijatelj koji Da gost nezvani Sumnje prošeta gospodarski mojim putem I pogleda me očima zaklanih jaganjaca Od kojih postaju buljooki strahom i dani A jama besmisla Otvori čudovišno ogromno oko I iz nje vikne odjek ružnog sna Što smo već jednom doživeli Oživi rugobe ratne trag kameni Koji su podlokale kiše Pa se pod njega uselile stonoge mraka Čemu, čemu sve ostavljaš Zbog jednog osmeha Čemu sve kidaš Zbog jednog nesigurnog sna Čemu sve stavljaš na kocku Zbog jedne nežnosti Osmeh je skupocenost veća Od sigurne strehe i zlata Nežnost je veća Od uhodanih sutona bez šapata Mir je prividan – Nemir i grubost svakodnevna bezdana rana Koju vi ne vidite Parčići nečijeg smeha koji vi ne čujete Igru bačenih kamičaka Milostinje ne zovite ljubavlju Žena bi da se izgubi U živoj tišini šume Znate li šta je ženi, Šta je meni nežnosti grumen