Pesma Desanki

Ti kažeš: Posle čovek bude tanane svetlosti snop ili neka maglina. Ja kažem: A možda bude ptica ili cvet Ili mlada žena. Možda ga ipak ima. Ti reče: Ali ja neću biti ona ista – I pogleda mi u oči zamišljena. Ni ja neću biti ona ista, rekoh, Sa Likom koji će moja deca prepoznati, Nepoznatoj mi ni majka neće poći u susret da me primi. Ti reče: Biću tamo užasno sama… A možda nećeš zaboraviti da si na zemlji nekad živela Gledajući neke prelepe predele rajske. Meni nisu potrebni, ti reče, ti predeli rajski, Lepše sam u svom zavičaju videla. Možda ću treperiti samo i biti svetlost bela, Možda ću postati neka nova nebeska reka. Ako nešto postoji pokušaću da ti se javim. Da li ću i tamo drugovati s pesmom satkanom od devojačkih želja, ti reče. I ode. Preda mnom leži porcelanska lutka U kineskoj svečanoj svilenoj odori. To nisi ti. Savlađujem užas i strah. Gde ode? Gde si sada? Ja se bojim. Samo sveća na stočiću u sobi Gori…