Bolest

Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda i dana jesenjih na Crnoj popucaloj ravnici. Proći će proleće kao san razbarušen i čudan što liči crvenoj ptici. Doleteće i odleteti danas sva cvetanja bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu ćemo zaroniti. Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja, a zvezde će zvoniti… zvoniti… Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo. Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti. Ima u nama srce, u krpe smeha i plača vezano. Kako ćemo se iz sebe vratiti ? Proći će proleća… Ona nose tragove i cvrkutanja. Ona nose mir od kog se ruke ježe. Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja, tamo gde se nebo za njive zakiva i veže. Mir radi budućih nemira, radi ludovanja, na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka, pa da dugo zvezdama mašem i odzvanjam prepun kikota i cvetnih naramaka. Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo kao nešto čega se nikada setiti neću. Ništa… Samo crvene ptice nad glavom uzleću…