Kad smo bili veliki

kroz detinje nemire, svi onako brljivi, šmrkavi i lajavi, ludo smo izmišljali neke svoje svemire i bili smo krilati, i bili smo zmajevi. Igrali se piljaka sa najlepšim zvezdama. Crtali smo svetlošću radoznala skitanja. I uvek u srcima ko u toplim gnezdima znali smešan odgovor na sva tužna pitanja. Od juče smo ozbiljni. I odjednom, čudno: kao da smo zgrčeni. Kao da smo stali. Sve oko nas izgleda glupavo i budno. Prvi put smo odrasli, a prvi put — mali. I prvi put sami smo u prepunom svetu. I odjednom, izgleda, ništa nije za nas. Nevešti smo. Zbunjeni u rođenoj ulici, zalutali zauvek u ogromnom danas. Kad smo bili veliki do kuća, do drveća, do tornjeva, planina i do ptičjeg leta, u džep nam je stao dan, u zenicu okean i stala nam još u dlan polovina sveta. Od juče smo ozbiljni. I ma šta nas čudilo — u svemu svom krilatom kao da smo pali. Kao da se oko nas sve strašno probudilo: prvi put smo veliki, prvi put smo mali.