Neregrutovani heroj

XVIII Ne razumem se ja u mudrost kamenja što miruje, i to mi je sva krivica. Možda sam samo zbog ljuljaški imao obraza da ostanem ovom svetu u gostima. Šta inače da radim, ovako divno pogrešan sa ovih milijardu ptica u mojoj krvi i kostima. Možda postoji molitva koja sve rešava i sve prašta. Možda i u kockicama uzidanim u drumove živi neki nemir, neprestan i dug. Ali, šta ćemo, kad nas ima i ovakvih koji uvek ponovo moramo da cvetamo kao bašta, od aprila do septembra, pa od septembra do aprila, i onda ponovo tako, i ponovo, i ponovo u krug. XIX U meni kroz kikot škrguće jedan briljantno vetropirasti Don Kihot. Od šest do osam, i posle podne od 16 do 18, uverljivo se sećam svih epopeja sveta. Možda to naoko izgleda kao da samo treniram da se borim. A ja se odistinski umorim i odistinski umirem dok se borim. Sad, što su trube pretopljene u čajnike i što mi violine bez žica na uho riku onemelih lavova imitiraju, šta ja tu mogu? Red je da nešto sviraju. Svake večeri tempiram krevet i budilnik. I opet nikako da izgorim. Jer, i mine su postale starije i pametnije, pa prvo dobro razmisle, a onda – ne eksplodiraju. XXI Ima u nama prostranstvo za koje ni sami ne znamo. Izgubićemo se u njemu i ponovo dohvatiti. Ima u nama srce u krpe smeha i plača vezano. Kako ćemo se iz sebe vratiti? Karnevalski se treba vratiti. Opet će doći proleća. Ona nose trave i cvrkutanja. Ona nose lepotu od koje se ruke ježe. Nose čaroliju disanja i promuklog šaputanja tamo gde se nebo za horizonte zakiva i veže. Nose bezazlene grimase i lica oljuštena od ludovanja. Nose olistale čiviluke. Dovode ukrotitelje hlebova. Odmotavaju klubad polarne svetlosti iz mraka. Ja ću u svakoj budućnosti umeti nebu da mašem i šeretski odzvanjam, prepun šarenog kikota i cvetnih naramaka. Opet sam šašav. U dogovoru sam sa korenjem i travom. Nebo je u meni plavo kao nešto čega se nikad, nikad setiti neću. Opet sam šašav. Otvaram se i krunim. Nad mojom polumrtvom glavom ptice uzleću.