Odocnela pesma

ODOCNELA PESMA Zašto mora u životu na sve da se dugo čeka? Što petljaju nešto s nama? Zašto krišom, izdaleka, naslućuješ one tajne, zabranjene, čudne stvari, koje smeju, razumeju i umeju — ko bajagi samo stari? Što da uvek krajem oka trepćeš, viriš i da dugo svu noć posle ne znaš kako da se smiriš? Zašto uvek moraš dockan da im javiš kad od želja Sav izbockan pobrljaviš, pa ti prvi korak — Gorak i prva ti ljubav — ćorak?! Što da samo s pola uha reč poneku smeš da čuješ, pa je krivo odgonetaš, pa sam sebi ne veruješ? Što večito nešto mute, šapću, kriju, a posle im stvarno krivo kad otkriju da ta čuda što čuvaju za njih samo, mi neuko i pogrešno ipak — znamo? Mesto mama da ti kaže šta te vreba i šta boli, mesto da ti to objasne bar u školi, oni kasne, stalno kasne, i ostave da ulica prva šapne šta te čeka, i ona te posle uči celog veka. Drukčiji su roditelji kao klinci nekad bili u vremena ona davna kad se tapka, kad se mili, u satenu i muslinu, u somotu i u svili, po tri bala u godini… fijakeri… suncobrani… jedan cvetak krišom dodat, oficiri i mundiri i brkati kavaliri od valcera i od polki oznojeni… Noći duge sto godina. Sto godina dugi dani. Mi smo deca što Sav život posmatramo kao šalu. Naše slike nikad neće požuteti u ovalu. Nećemo se poštapati niti svetom vući kosti. Mi tutnjimo! Mi nećemo ostariti — do starosti. Večno mladi i besmrtni živećemo uvek tako. Pa zašto nas onda uče sve naglavce, naopako? Čemu kriju svoje tajne tako smešni, tako stari, kad će sutra, ali — dockan, otvoriti svoje duše i probati da nam kroz nos i unjkavo otpevuše ove iste zabranjene ljudske stvari — triput Gori, matoriji, umorniji roditelji i drugari.