Poruka

Kad prođu zore, kad zaspu kiše, i nas odavno ne bude više, ovo je, moj daleki sine, poruka za tvog još daljeg sina, i za kćer najdaljih naših kćeri kroz mnogo nadanja i godina, za snove šarene i beskrajne, pegave pahulje budućih zora, za čavrljanja, kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora. Kad svenu zore, kad zgasnu kiše, i nas odavno ne bude više, reci nek budući lepše sanjaju, zamoli da čudno lepo sanjaju, šapni da bolje od nas sanjaju, pomozi im da toplije sanjaju, ako ne sanjaju — daj im da sanjaju, zajedno s njima sanjaj kad sanjaju. i neka u njihovim detinjim grudima daleka naša srca odzvanjaju i snuju, i kuju, i odjekuju kao zvonici među ljudima. Kaži im: onamo, blizu neba, planina jedna na sve njih čeka. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad. Mi smo je digli. A nikad stigli. Za ljudski vek je ogromna bila. I posrćući — uvis smo pali, sa ožiljcima najlepših krila. Kad minu zore, kad umru kiše, i vidiš: nema nas, nema više, reci im da smo se ljudski složili, tebe podelili, mene podelili, da bismo lepše njih pomnožili. Ovo je, moj daleki sine, osmeh i šapat za tvoga sina i za kćer njegovih najdaljih kćeri kroz bezbroj nadanja i godina. I želja da se nešto produži. Da se pre oduži. I da se šalje od njih još dalje. Reci im: onamo, blizu neba još divnih treba, još jakih treba, naivnih treba i čudnih treba. Divno smo s mukom sve to sređivali. Sad smo na kraju i to sredili. Od nas ste budućnost nasleđivali da bismo od vas večnost nasledili. Zato im na uho promrmljaj tiše kad zore izgore kad splasnu kiše, — nas sutra mora tamo negde zajedno s njima da nas ima za jednu običnu mrvu najglasnije, za jednu običnu mrvu najčasnije, za jednu običnu mrvu najtiše.