Protestna pesma

PROTESTNA PESMA Svašta umem. Stvarno umem. Samo – sebe ne razumem. Ja čuvao, ljudi, ovce tamo negde nakraj sveta, mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta. . . Sve im smeta. Ja do škole pešačio i po kiši i po snegu, moje kćeri ko kneginje, ko da se u svili legu: jednom šmrknu, dvaput kinu i beže u limuzinu. Svašta umem. Stvarno umem. Samo – sebe ne razumem. Ja krčio s ocem šumu. Plik do plika dlan mi ospe. Mome sinu – gospodinu teško i da đubre prospe. Kad mu mati nešto reži, mislim: žensko, pa nek reži. A on: odmah kupi stvari i od kuće u svet beži. Još mi žvrlja neka pisma oproštajna, puna bola. Ispadnemo pred njim krivi mi i škola. Traži novac, kuka, moli, – nema čime stan da plati, a ja šašav, pa ga pustim da se mirno kući vrati. I sve drugo divno umem, samo – sebe ne razumem. Sve sam ovo za njih stekô. Niko hvala nije rekô. Ko da moram da se zboram i da leđa večno krivim zbog prinčeva i princeza. Ko da samo zato živim. A ja živim, jer se nadam da me i sad negde čeka jedna šuma iz detinjstva i vedrica vrućeg mleka, i tišina ispod brega, i plav lepet ptičjih krila, i ogromne žute zvezde kao što je moja bila. Al’ putevi zatravljeni. Nad njima se magle tope. Odavno su izbrisane moje bose dečje stope. Išao sam i ja u svet bez režanja, bez bežanja. Išao sam da odrastem. Sad sve mogu. Sad sve umem. Ali šta mi sve to vredi kad sam sebe ne razumem.