Susreti

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim mada smo različitim putevima koračali. Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim i uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali. Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo. I u leta kovrdžava sa preplanulim licima pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli i vetar kišama umio sivo popodne ogolelo a putevi se dužili i raskršća se žudela za nešto kratko u susretu što se toliko volelo. U zime snežne, pobelele ko tvoji isprani dlanovi dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu i vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja jer znam: na nekom raskršću neću te videti više. Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja i pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše. Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza i sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa. Jer meni život prestaje ako siđem sa staza i pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.