Uhodeći komete

Da li si ikad razmišljao o čemu pričaju svici svojoj deci pred spavanje? Dok se čađ predvečerja rumeno mrvi i taloži u naborima šuma, da li si prisluškivao njihovo došaptavanje u avgustovskoj travi? To je onaj trenutak avetinjski i sablasni, kad sve utihne okolo, ptice, vetar i jezero, a iz modrog tajanstva sanjive vasione plutaju kao utvare seni ugaslih svetova i pretaču se u mreškanje i odsjaj zlatnog grumenja na dno prvoga dremeža prečistih brušenih voda. Mali svitac je ozaren i prestravljen lepotom tajanstvenoga neba. Nesnošljivom lepotom. I zato kaže šapatom svome velikom svicu: kako mogu da dospem do one najveće zvezde što tinja nad glavom jasena? Šta može da mu kaže njegov veliki svitac u svojoj fosfornoj nemoći? I on je negovao nekada u detinjstvu svoje malecke uši za tajne glasove neba i naslanjao obraz na vrelo disanje tame u svojim molitvama. Šta može da mu kaže? Može li da mu prizna: svitac je najsporiji način da se postane svetlost? Baš kao što je staza stvarno najsporiji način da se bude daljina i da se postane prostor. Baš kao što je ptica stvarno najsporiji način da se postane vetar. Baš kao što je bilje stvarno najsporiji način da se dospe do sunca. I kao što su pahulje stvarno najsporiji način da se razbije zemlja. Dok iz pitome paprati i ljutih kupinjaka panjevi natrulo dahću katran, vlagu i otrove, ima li snage da prizna da u ovoj čamotinji vekovi uzasno kasne? Ne. On je pre svega otac i usahlo se smeška dok laže: ovde, gde živimo, to je takođe jedna obla i lepa zvezda za nekog malenog svica koji stanuje tamo gde ti uporno gledaš, i pita se večeras kako da dospe do tebe. Zamenite se želja. Da li sme da mu objasni: to je taj prostrti ležaj između Ničeg i Ničeg gde možeš da vidiš stvari u istom trenu prilaziš i meko ih dodiruješ? Kao da si mnogostruk. Vidiš svet dlanovima i vidiš tabanima. I vidiš čelom i temenom. Vidiš do dna nevidljivog. Zamisli malog svica, tog koji ne postoji tamo na onoj zvezdi, ali ti ga već poznaješ i s njim si razgovarao. Zamenite se želja. I to bi bio kraj utehe: ako se zamenite, bezbroj će svetlosnih godina postati jedno jedino tvoje najveće Danas i prevalićeš divna i ogromna prostranstva kakva, evo, razumem možda još samo ja i neki davni svici iz minulih vremena. Sanjaj i uveri se. Laž koja toliko laže da se zanese, zaboravi, pa prevari i sebe, postaje vrhovna istina. Uopšte nije važno šta se od tebe traži. Važno je šta ti nalaziš na izvišenim strminama sebe, kojeg upoznaješ. Zameniti se želja. Kako je lako to hteti na vrhovima snova, a kako teško ostvariti u podnožjima jave. Svako dete u sebi, pa i to dete svica, nosi umeće večnosti, koja se posle raspršuje i ljušti kao boja sa leptirovih krila niz naprsline vremena, u prevelikoj jurnjavi da se što pre odraste. Pročitaj ovo ponovo. Nemoj da preskačeš redove. Lome se krhki obodi zlatastih oreola i lepe tršave misli postaju sve ćelavije. Mali svitac to zna. Zna da je njegov let već unapred paralisan i da će se završiti u grčevima korenja. Ipak, uporno gleda svako veče u zvezdu što bdi nad krošnjom jasena i neprekidno ponavlja svoje naivno pitanje. I umiva se njime dok ga polako izdiše. To je od ptica naučio. One se peru krilima, dok seku kriške neba. I učio je od cveća. Ono se pere mirisom koji iz sebe isijava. Radoznalost je način da se dogola očistiš i budeš kadar da jednom zauvek sve prekoračiš. Sve. Čak i svoju senku. Mali svitac bi mogao da kaže velikom svicu: hvala vam što me tešite. Ali red je da shvatite: ako mi mnogo puta šapnete da me volite, je li to više ljubavi, ili ta ista, jedina? I ako svake večeri imate novi dokaz da je čudesno važno otkriće da smo živi, je li to više života, ili je jedan jedini? Imam i ja svoj vrh. On je u meni. Unutra. Iz noći u noć se pentram po bespućima bezumlja i ovo, čime se bavim, nije već gotova mudrost kao u vas svitaca iz minulih vremena. Morao bi da kaže: ja samo osluškujem kretanje kao svoj pošteni deo radoznalosti svih rođenih, ukletih da se pitaju. Još se ne bavim nekim ozbiljnim verovanjem, već razmišljam o tome. I ne bavim se shvatanjem, već razumevanjem shvatanja. Ja ne posmatram stanja, nego zbivanja stvari. Zato se nikad ne mogu pomiriti sa mirenjem. Zatim maleni svitac lagano sklapa oči i pravi se da spava. To je, naravno, avgust i sve je blago u vazduhu. Vidici se pretvaraju u mlaki vosak i pesmu. Pesma je provetren život. Sa neba padaju opiljci dalekih zvezdanih misli. Sa zemlje uzleću misli malih radoznalih svitaca. I nikada se ne sreću. Večno se mimoilaze u ogromnoj praznini hladnih bespuća svemira. U stvari, mali svitac I nije pravi svitac, Već više neko pitanje Sa krilima od zemlje I iskrzanim usnama Od lepljive brbljivosti. On neprimetno skida Sa mekih, zelenih pleća Kao prozračnu košulju Svu svoju nesigurnost. I kaže: moram odleteti! Moram dospeti tamo! I smeška se dok plače, Sličan treperavoj lampi U kojoj umesto ulja, Gore detinje suze Mirisave od nade. Plače i veliki svitac. Izgleda kao da spava, ali u sebi bezglasno i pepeljasto jeca. Jer i veliki svitac, ako umeš da zamisliš, nije zapravo svitac, nego naš večiti odgovor sa krilima i usnama od blage mesečine izmišljen, ali potreban. Bez njega svi bi mali, ljubopitljivi svici, ostali zauvek priglupi ne saznavši za igru koja se zove „žmurke“, kad se biva nevidljiv, potpuno lišen ivica. Dok u daljinu odbrojavam svoju svetlucavu misao i pretvaram je u požare, nepomućene, vrtoglave, na dnu pra-okeana nepresušnoga neba u koji se ulivaju sva trajanja i prostori, i ja izmišljam zvezdu iz mog mesta u vremenu i ona mene iz njenog. I uplašim se kad shvatim da sam dvodtruko uplašen. Jer ja sam ovde, danas, i negde tamo, u večnosti. Ipak je čovek najbrži i najčudesniji način da se postane svetlost. Ja moram u to da verujem. Bilo bi odveć lepo da se na kraju bar jedne od tih zvezdanih večeri nešto stvarno i dogodi. Nešto što bi izmenilo život i snove svitaca, uz čiju smo se mudrost slučajno zadesili, i sami u sebi žudeći daleke jake svetlosti i menjajući uzalud svoje žestoke želje za nekakav u večnost rastegnuti trenutak. Ali ništa se ne zbiva. Još uvek vekovi kasne. Kraći samo za korak od svoje neodlučnosti, mi smo se mimoišli kao i mali svitac sa svakim svojim snom. Eto, zašto se ne zbiva. Čujem zagrljaj drveća i otvaranje školjki, slonovski hod planina, šarenilo tišine, mekoću ptičjeg leta i belo pletivo potoka po kamenju i pesku rasutom oko jezera. Ali šta mi to vredi kad nikad nisam dospeo ni u jedno to Unutra. Zameniti se želja, ma i najvrelijim glasom, to znači: baviti se ključanjem hladne svetlosti. Naš oslonac je beskraj. U trinaestoj godini, u dogovoru s vetrom, vreme je da se malo odlepimo od sebe, plamteći duhom i rukama. Šta se to možda moglo, a nismo domislili? Ovo je moje pitanje vršnjaku iz budućnosti. Uzdam se u njegova stoleća. Valjda će biti brža. Postoje modra leta kad se u oku naziru sve bliži tragovi lasta. Mirišu guste grive krilatih tuja i borova kao zvuk starih orgulja. Pod smolom pčelinjeg pljuska treba provesti dan ležeći tako na ledjima uz samu obalu jezera, razmišljajući o tome da li su prave stvari na mestu gde su nas učili, ili su već u nama, a nismo ih ni svesni. Postoji belo mesto visoko u prošlosti vremena, gde zapisani jezik večitoga obnavljanja još uvek možeš pročitati kao govor života, a ne tek pogrešan prevod. Šapućem to vršnjaku iz veka što tek pristiže. Pronađi svoju zvezdu i počni sasvim sam. Počni bez ičije pomoći dok tvoj bosonogi korak himnično zemljom odzvanja: tišinu po tišinu. Upamti, ti si smena. Idi, dovrši to nebo.