Buket

Karanfil, crvenkast kao stid, Otvara slatku laticu sećanja. Od belog jorgovana boli me vid, Od plavog — ruka skoro sanja Da su joj prsti postali cvet Pa tužno i veselo mirišu Kraj ruže koja je skupila svet I krv i tajnu i usne koje sišu Sa druge usne smeh i smrt. O najlepše se lipa smeje — U samom vazduhu kao gust vrt. Pod očima trava mirno veje. Žuta se lala u njoj zlati I klati i tako teku sati.