Na rastanku

Praštaj mi, dragano, so i hleb nežnosti, Ako se ne vratim, devojko, oprosti krvi što će teći da ne bude tame. Bunom bukte polja i dime se luke. Grad je Crn od bola što sve više boli. Cela moja zemlja beži u hajduke i gine da ljubi, juriša da voli. S njom ja loptim vreo, pod krvlju iščezo i pred zadnjom senkom kršim kosti gnevne lancu, što nam zemlji ruke naše vezo, svetle ruke rada, prste tako drevne. Da ne dragam više? Da te ne milujem ljubavlju što vri slobodi na kratere? Praštaj! Na rastanku nju ti posvećujem – zvezde i mog tela krvave ivere.