Samičari

Sanjam da su jednog jutra tamničari zatekli samice i okove prazne u tamnici mukloj gde su samičari umirali sami u grkljanu kazne. S dna senke vido sam oči zagnjurene, braću gde skidaju s čela kosu sedu, čuo sam ključare slobodom ranjene kako lude u tom praznom mukoredu. Pitaju tišinu: Kako može biti da nikoga nema kad je tu još stena, strop čitav, pod kamen, prozori nesviti, lanci zaključani, tuga zabravljena? A ja znam, jer sanjam, svaki drugar gde je, znam ključeve zida, ptičji let u vrt i slobodu, poslednja što se uvek smeje s čovekom, zbog kog se zemlja čuda vrti. Ključaru, ne traži one koji traže da odvežu drugi svet u tome svetu: iz srca pod krilom slaze da nas snaže zvezdani čokoti na prvom drvetu. Dolaze radnici sa vrećama raži, s košnicama meda, s „Druže, sad će doći, sad će odmah doći osmeh koji blaži bol, da noć ne teče od noći do noći“. O, što biću budan kad će tamničari zateći okove i samice prazne u tamnici tihoj, gde su samičari izbili na sunce iz bezdana kazne!