Tuđi poljupci

Izlasti iz grča svih mrtvih u tebi dan s Likom što neće u pokrov da platni dok iz krušnih peći opet ne ishlebi novih poljubaca koral okovratni. A ja? Grob što ljubav odvezuje grobom? Grlitelj vremena? Otimač o presto slobode kraj tebe, u tebi, s tobom? Ne znam ko sam. Lik mi iz zrcala nesto. Možda sam svom Liku sam ubica bio? Ja? Ništa. Klackam se. Čas svodovi kišni. Čas udar o zemlju. Je l’ se tad razbio Lik sna, lice nade? Uzleti – izlišni? Ne znam. Reka teče. Smrt licu Lik skine i kaplje niz javu svom Savom što davi, pa mi, neplivači niz oluk sudbine, ni voleći nismo roditelj ljubavi. Prelastim. Iz krušne peći tek ishlebim a Lik mi laneni u pokrov već platni. Ipak, i bez lica, drhteći ja tebim ja, tuđeg poljupca, koral okovratni.