Deveta devinska elegija

Što, kad se življenja rok može provesti tako, ko lovor, tamniji malo od sveg zelenila drugog, s majušnim talasima po ivici svakog lista (kao osmejak vetra) – : što onda, što onda morati putem ljudi – i, kloneći se sudbine, čeznuti za sudbinom?… Oh, ne zato što sreća postoji, to prevremeno preimućstvo gubitka bliskog. Nit zbog radoznalosti, il’ radi vežbanja srca, koje bi u lovoru takođe postojalo… No zato što mnogo znači prisustvo na ovom svetu, i zato što smo prividno nužni svemu ovdašnjem, ovom nepostojanom što se nas čudno doima, Nas najnepostojanijih. Jedanput svako, samo jedanput . Jedanput zauvek. Pa i mi takođe jedanput . Nikad više. Ali ovo: jedanput da si bio, pa makar i samo jedanput : zemaljski da si bio, – to izgleda neopozivo. I mi se tako tiskamo, to bismo da postignemo, to da zadržimo u svojim rukama jednostavnim, u sve punijem pogledu i u zanemelom srcu. Mi bismo hteli to da postignemo. No kome da to damo? Najradije sve zadržati zauvek… Ah, u drugi odnos, avaj, šta se preuzima? Ne posmatranje, ovde sporo izučeno, i ništa što ovde se zbilo. Ništa. Dakle bolovi. Dakle pre svega tegoba, dakle dugotrajno iskstvo ljubavi, – dakle sve same neizrecive stvari. Ali kasnije, pod zvezdama, čemu to: one su više neizrecive. Pa i putnik ne snosi s obronka brega u dolju šaku zemlje, svima neizrecive, nego stečenu jednu reč, čistu, – žutu i plavu kičicu. Jesmo l’ mi možda ovde da kažemo: kuća, most, kladenac, vratnice, krčag, voćka, prozor, – najviše: stub, kula … ali da kažemo, razumej, oh, da kažemo tako kao što stvari same nikad u sebi nisu mislile da su. Nije li tajno lukavstvo ove ćutljive zemlje, kad čini da se u osećanju onih koji se vole stvari sve do jedne u zanos preobraze? Prag: šta je za dvoje koji se vole, da sopstven sve stariji prag od vrata izližu malo, i oni, posle mnogih prethodnih i pre potonjih…, lako. Ovde je vreme izrecivog , ovde zavičaj njegov. Reci i ispovedi. Više no ikad pre ruše se, gube se stvari koje se doživeti mogu, jer čin je bez slike to što tera i smenjuje njih. Čin ispod krasta, koje prskaju voljno, čim iznutra delanje nikne i omeđi se drukče. Srce naše opstaje međ čekićima, kao međ zubima jezik, koji ipak i ipak veliča. Veličaj ađeli svet, ne neizreciv, pred njim se ne možeš osećanjima veličanstvenim hvastati; u svemiru, gde on oseća osećajnije, ti si novajlija. Stog mu pokaži sve što je jednostavno, ono što, oblikovano od pokolenja mnogih, ko naša sopstvenost živi kraj ruke i u pogledu. Reci mu svari. On će stojati sve začuđeniji, ko ti kraj rimskog užara ili lončara s Nila. Pa mu pokaži koliko stvar može biti srećna i nevna i naša, kako se čak i žalobni jad odlučuje čisto u oblik, služi ko stvar, il’ mre u nekoj stvari –, i s one strane blaženo ishod iz violine. I ove stvari, što žive od umiranja, shvataju da ih ti slaviš; prolazne, one se uzdaju u nas da ih spasemo, u nas najprlaznije. Hoće da ih potpuno mi u nevidljivom srcu preobrazimo u – oh, beskonačno – u nas! ma ko mi konačno bili. Zemljo, zar nije to što hoćeš ti: nevidljivo da nastaneš u nama? – Nije li san tvoj da jednom nevidljiva budeš? – Zemljo! nevidljiva! Šta je, ako ne mena, tvoj neodoljivi nalog? Zemljo, voljena, hoću. Oh, veruj, ne treba više proleća tvojih da me za tebe pridobiju, jedno, ah, jedno jedino krvi je suviše već. Bezimeno se za te odlučih, izdaleka. Ti si uvek bila u pravu, a prisna je smrt tvoja pomis’o sveta. Vidi, ja živim. Od čega? Nit se detinjstvo smanjuje niti budućnost… Bezbrojan život izvire u mom srcu. (1875-1926)