Ja volim svoga bića polutminu

Ja volim svoga bića polutminu što daje mojim čulima dubinu; u njoj se, kao iz pisama starih, moj život jednom već proživljen žari, u preboljenu odmaknut daljinu. Iz nje se toči u mene saznanje da imam dosta prostora pred sobom za drugoga života večno tkanje. I katkad sam k’o drvo, čije granje šumi negdašnjem dečaku nad grobom i čiji koren prostirku mu plete – drvo što onaj ispunjava san koji je dečak u daleki dan izgubio u pesmi punoj sete.