Soneti posvećeni orfeju

(Prvi deo) I O, drvo! O, da prerastanja čista! O, Orfej peva! O, visok grm u uhu! Zaćuta sve. Al’ prećutno u duhu početak novi, mig i mena lista. Iz šume, svetle ćudom razdrešenja, kretoše zveri, pritajivši dah; i tad se vide: lukavost il’ strah ne skrotiše ih do tol’kog smirenja, već slušanje. I rika se u njinom umanji srcu. Gde beše tek sniska izba da primi sve ono što navre, ćumez od htenja pod najdubljom tminom, s kapijom čiji šip drhti ko liska, – ti im u sluhu posagradi lavre. IV O, svi vi nežni, u dah, koji ne zna vas, stupite u koji čas, nek se o obraze vaše predoji i spoji, drhteći, iza vas. O, vi blaženi, duše još cele, vi ko početak srca, bez zla. Lukovi strela i mete za strele, osmeh vam uplakan večnije sja. Nek vam se patnje strašne ne čine, tegobu zemljinoj vratite teži; teško je more, teške planine. Čak je i drveće pretežak tlak koji ste sadili davno. Sve teži. Ali prostranstva… ali zrak… X Antički sarkofazi, pozdravljam vâs, koje osećam u svaki trenutak, kroz koje rimskih dana čili vrutak teče ko titrav, nestalan glas. Il’ vas, raskriljene kao oko rasanjenoga vedrog pastira, – mir i zuj pčela unutra duboko – s kojih uzleće roj leptira; sve otrgnute iz mraka slutnje, vas, o usta ponovo živa, vas što već znadoste tajnu ćutnje. Znamo l’ to il’ ne, drugovi moji? Oboje u Lik čovečji utkiva čas koji okleva i koji se boji. (Drugi deo) Prednjači svakom rastanku, kao da je za tobom ko tek minula zima. Jer među zimama beskrajna jedna ima, te srce može samo prezimljujući da traje. Budi večito mrtav u Euridici –, toni natrag u odnos čist, sa pesmom hvalospevnom. Ovde, međ prolaznima, u carstvu kratkodnevnom, ti budi zvonka čaša, koja se lomi dok zvoni. Budi – znajući stalno za uslov nepostojanja, za beskonačni razlog dubokog svog treperenja, te da jednom zauvek ispuniš drhtaj svoj. Zalihi prirode štedre – onoj što čeka na miru, i onoj utrošenoj –, svem neizrecivom zbiru kličući pribroj i sebe, pa tad uništi broj. (1875-1926)