Usamljenik

Ne: od srca mog nek bude kula, a ja sam na rub njen razapet: i da nema ničeg, samo tmula patnja, neizrečnost, novi svet. Samo predmet usamljen što grezne čas u sjajnu, čas tamnu ogromnost, još poslednje lice koje čezne prognato u večnu neutolnost, krajnje lice, kamen što se rve, odan glasu sopstvene težine, dok prostranstva što ga nemo mrve sve blaženijim ga čine.