Uvodna pesma

Ma ko ti bio: kroči u predvečerje iz sobe svoje, gde znaš svaki kut; ma ko ti bio: poslednja uz put tvoja je kuća, a iza nje: bezmerje. Pogledom svojim, koji se koleba da napusti tvog starog praga rub, digni polako jedan stari dub i postavi ga ispred neba. I tako svet ćeš ustrojiti svoj. Golem, ko reč što sazreva u svemu. A kada voljom shvatiš smis’o njemu, ostaviće ga nežno pogled tvoj… (Prevod: Branimir  Živojinović)