Alegorija

Tu ženu sva Gordost i lepota krasi; po vinu povlači svoje divne vlasi, i kandža ljubavi i otrov jazbine s granitne joj puti sklizne se i skine. Smrti se podsmeva, Razvratu prkosi, šapa tih aždaja, što čupa i kosi, u razornom besu pusti netaknuto njenog čvrstog tela veličanstvo kruto. Ko boginja hoda, ko sultanka leže; uživanja s verom prorokovom veže. U zagrljaj širom na bujne joj grudi ljudski rod poziva okom punim žudi. Veruje i znade ta deva besplodna, što je za hod sveta ipak neophodna da lepota tela dar najviši znači, što za svu bestidnost oproštaj izvlači. Za Pakao ne zna, ni za Čistilište, kad čas dođe da je Crna noć zaište, smrti će u lice da pogleda bliže ko novorođenče – bez mržnje i griže. (Prevod: Dimitrije P. Jovanović)