Cveće mi veli, zbogom ostaj

I krunice sve niže sleću: Njeno lice i rodni kraj Da nikad više videti neću. No, šta ću, draga, i šta znam – Ja videh njih i zemlju ovu, I samrtnički drhtaj sam Primiću kao miloštu novu. I zato što cilj, celoga veka, Postigoh, idući s osmehom zdravlja – Ja i sad stalno tvrdim, bez jeka, Da se na svetu sve ponavlja. Nije li svejedno – drugi će doći, Tuga rastužiti otišlog ne sme. A ostavljenoj u tihoj noći Drugi će lepše pružiti pesme. I prateći pesmu dušom žene, Draga uz drugog, usred slavlja, Setiće se možda i mene, Ko cveta koji se ne ponavlja.