Inonija

Proroku Jeremiji Neću se prepasti pogibije, ni koplja, ni strela ni noža. Tako govori po Bibliji prorok Jesenjin Serjoža. Vreme je došlo moje, bez straha zvuk biča čujem. Telo, Hristovo telo ja iz usta pljujem. Kroz muke njegove i krst spasenje nek me ne svlada. Našao sam nauku koja večnost zvezda probada. Gde smrt nad istinom ne igra ugledah dolazak i hod. Ko ovcu od vune pogane ostrići ću nebeski svod. Ruke ću podići ka mesecu, pregrišću ga ko orahe sveg. Neću bez stepenica nebo, neću da pada sneg. Neću zore lice jezerima da se mrgodi besno. Ja sam sneo ko kokoška jaje zlatno, slovesno. Ja ću danas rukom veštom svet okrenuti ko sila. Ko vejavica olujna s pleća osmora mi se rascvala krila. Po oblacima hodam ko po njivi. Nadole mi visi glava. Slušam svetila tankokljunih zvižduk i pljeskanje pljuska plava. U zatonima se plavim ogledam i jezeru dalekih zora. Vidim tebe, Inonijo, sa zlatnim kapama Gora. Vidim tvoje kolibe i njive, a na doksatu stara mati prstima eno pokušava zapada svetlost da uhvati. Prignječiće ga kod prozorčića, uhvatiti na grbi niže, a sunašce kao mačka klupko vuče sebi bliže. I tiho uz rečenice šapat pribrežne jeke u dolini ko kapi sveće nevidljive kaplje pesma u tišini: „Slava vo višnjih bogu i mir nek zemlju slavi. Oblake je probo mesec s rogom plavim. Gusana izveo je neko iz jaja zvezde sjajne da prokljuje svetlog Isusa sve tragove i tajne. Neko s novom verom bez krsta i muka navukao je dugu nebom ko prut luka. Raduj se, Sione, svoje svetlo proli. Nazreo se Nazaret nebosklonu novi. Novi na kobili svetu spas dolazi. Istina je — u nama, a vera — u snazi.“