Kakva noć

Ne spava mi se. Nebo mesec guši. Pa, zar ja čuvam išta od potrošene mladosti u duši. Drugarice godina koje već hlad znače, ne zovi na igru ljubavi u seni. Bolje neka svetlost mesečeva plače i na uzglavlje struji prema meni. Neka izražene crte kiti i uobličava kad se seti. Jer, nećeš moći odljubiti ko što nisi znala zavoleti. Ne može se voleti toliko puta. Zato si mi tuđa ko i mnoge. Uzalud nas menjaju lipe s puta i u smetove polažu noge. Ti znaš kao i ja da u odlasku mesečine na tim lipama ne izbija cvet već samo sneg i inje. Odljubili smo se i ne guši mene ništa – al’ tebe čupa. I svejedno nam sad u duši kad igra ljubavi nije skupa. Al’ ipak mazi, grli, peva. Lukav i strasan poljubac voli. Neka u srcu mom uvek sneva ta koja zauvek voli.