Kapetan zemlje

Niko još nije upravljao planetom i nikom ko ova ispevana nije. Samo je on dosad s rukom što se vije reko – jedna živi porodica svetom. Ne zanosim se himnama heroju. Ne drhtim toplim damarom u žili. Srećan sam što smo u to mračno doba istim osećajem disali i bili. Ne zato što je svemu tako prisnom od nas svako ko u čudu stao otkako je skromni dečak iz Simbirska svoje zemlje kormilar postao. Malo surov i nežno drag, sred talasa bure u čišćenju svom, mnogo marksistički i sasvim lenjinski mislio je i radio on. Smelosti je pun i jako mudar kad se nasloni na kormilo lađe. Da se o rt talasi drobe, da se za plovidbu dobar prostor nađe. On je kormilar, srce kapetana. Zar su strašni onda vihora udari. Ta, eto, zbrala se cela partija – njegovi mornari. Ako na kore navikao nisi, ne plaši se on će na kontinent sići i za najbolje zavete znaj putokazno svetlo visoko podići. Tada će pesnik sudbine druge, već ne ja a on je međ vama javiti se u slavu borbe rečima novim u drugim pesmama. Reći će on: „Samo je borac onaj koji prekaliv dušu u borbama, eno, otkri za svet naposletku kopno ni za koga dosad neviđeno.“ Ko je ljubio taj ne ljubi više