Krčmarska Moskva

Svršeno je. Nikad više oči neće gledat polja koja vole. I krilatim lišćem više nikad neće šumit nada mnom topole. Zgurit će se moja rodna kuća stari pas moj uginuo je davno. Na moskovskim ulicama krivim Sudio mi Bog da umrem javno. Podbuo je ovaj grad pun boja, al uza nj me veže ljubav živa Azija, sva dremljiva i zlatna, na njegovim kupolama sniva. A noću kad mjesec nad njim sija silnim sjajem. . . odnio ga đavo! Uličicom pognute ja glave u poznatu krčmu idem pravo. Život vri u jazbini toj strašnoj. U galami do samog svanuća tu droljama stihove ja čitam, s banditima ločem do klonuća. Srce bije sve jače i jače, ja bulaznim pa govorim zatim: – Propalica i ja sam kao i vi, ni ja već ne mogu da se vratim. Zgurit će se moja rodna kuća, stari pas moj uginuo je davno. Na moskovskim ulicama krivim sudio mi bog da umrem javno. II Opet plaču, urliču i piju harmonika žutu tugu lije, proklinjući nevolje što biju, sjećajuć se moskovske Rusije. I meni je otežala glava, zalio sam oči vinom sada, od tog lica da me prođe strava, da pobjegnem od svojega jada. Zauvijek je nešto izgubljeno. Maju sinji! I junu moj plavi! Zar se zato vonj lešine lijeno nad propalom terevenkom javi. Rusi danas ko da nešto slave! Svuda teče špirit kao rijeka. Harmonikaš prolupane glave pjeva im o Volgi i o Če-ka. Svaki pogled nešto zloga priča, nepokorne preglasne su riječi. Žao im je tih glupih mladića što ubiše sebe ne misleći. Žao im je što Oktobru ovom dopustiše da ih sve obmane, i oštri se već snagom novom nož u čizmi skriven cijele dane. Gdje ste vi što odoste iz vida? Dal vam Gore svjetla naše kobi? Sa špiritom svirač triper skida u kirgiskoj stepi što ga dobi. Takve nećeš zgnječiti bez traga. Besposlicu kao trulež znaju. O Rusijo, ti Rusijo draga. . . azijatski moj zavičaju! III Vezi, harmoniko. Čama mori. . . Čama. . . S pristiju se lije zvuk u valu tamnom Lumpuj sa mnom, ti mešino sramna. Lumpuj sa mnom Obljubiše te, uprljaše sasvim Ta stiskanja muška. Zašto gledaš tako tim izbljuvkom plavim? Zar te svrbi njuška? U vrt tebe treba, da poput strašila Tamo plašiš vrane. Do jetre si same mene domašila, Muka s obe strane. Vezi, harmoniko. Zvuk nek usitni se. Lumpuj, vrećo šuplja. Ja bih rađe onu, gle kakve joj sise – A još je i gluplja Nisam tebe prvu od žena oprob`o, Znam žene ko groš: Ali sa strvinom poput tebe, s tobom, Nisam nikad još. Čas tu, a čas tamo, čuj dreku sve veću Što je više bola. . . Ne, svoj život prekratiti neću Idi do đavola.