Možda kasno

Neprimetno i bez želja svesnih, Ja učinih sebe Don-Žuanom, Kao pravi vetrogonja pesnik. Šta se zbilo? Kuda li to bludim? Svakog dana ja klečim pred drugom. Zbog osmeha sreće da izludim, Nepomiren s izdajom i tugom. Ja sam uvek želeo da manje Progone me nežnosti i draži. Pa zar lažno, šuplje osećanje, U očima ovih žena tražim. Izbavi me, o, moje prezrenje, Moja duša tebi je odana. Nju je hladno zahvatilo vrenje, I šumljenje plavog jorgovana. Žuti suton u duši se zlati I svaki čas glas iz magle kane: Ko oseća, nek slobodom plati! Taj izazov primi Don-Žuane. Kad za glasom izazova krećem, Čekaju me uvek isti puti. Ja mećavu smatram majskim cvećem, A ljubavlju zovem drhtaj puti. Eto što što se zbilo i kud bludim, Zašto klečim večito pred drugom. Zbog osmeha sreće da izludim, Nepomiren s izdajom i tugom.